Vahidin Prelić: Pozorište će uvek biti moja najveća pasija

BORIS TANOVIĆ

Na užičkim ,,daskama koji život znače’’ već osamnaest godina Ere oduševljava svojim glumačkim umećem, izvrsnim transformacijama i velikom harizmom. Ko jednom dođe da pogleda ‘’Narodnog poslanika’’ ili čak bolje, ,,Neobičnu pošiljku’’ uvek će se rado vraćati na adresu Trg partizana 12 i shvatiti pravo značenje pozorišne čarolije u režiji majstora glume, najpoznatijeg Sjeničanina u Užicu. Izazov intervjua sa Vahidinom Prelićem, za prijatelje Vaha, je utoliko veći, kada se pogleda profesionalni opus, priznanja i ostvarenja u kojima bezmalo je reći, nikoga ne ostavlja ravnodušnog…

Kako ste se uopšte odlučili da se bavite ovim poslom?

- Ja svoje opredeljenje povezujem sa četvrtim razredom osnovne škole, kada sam još kao detebio pravo filmovili i gledao akcione filmove iz Holivuda. Iz ove perspektive, to izgleda daleko, ali otprilike već sam u 6. razredu osnovne škole hteo da postanem glumac. Od tada datira moja želja da upišem srednju glumačku školu. Nije bilo mogućnosti da je pohađam, jer nije postojala nijedna blizu Sjenice, odakle sam. Imala je srednja glumačka u Nišu, ali to je bilo daleko. Neke moje kolege sa klase su pohađale ovu srednju školu i kažu da im nije bila od velikog značaja za dalju karijeru. Ne znam da li bih ikad izabrao glumu da nisam upisao akademiju posle srednje škole.

Od kada se poznajete sa vašom suprugom Andrijanom Simović, takođe glumicom ovdašnjeg teatra?

- Mi smo bili kod istog profesora na klasi, pokojnog Boška Dimtrijevića, koji je režirao predstavu ,,Čorba od kanarinca’’ u kojoj nas dvoje tumačimo uloge. To je ujedno bila i njena diplomska predstava. Znamo se još od 2004. godine kada smo (užičko pozorište: prim. aut.) imali gostovanje u njenom rodnom Baru. Ovom prilikom morao sam da pomenem pokojnog profesora, kome je danas godišnjica smrti. Nažalost je što o njemu kao odličnom profesoru i reditelju i čoveku koji je mnogo znao o glumi, moram da pričam u prošlom vremenu. Radio je, otprilike i krajem osamdesetih i početkom devedestih godina prošlog veka par predstava u užičkom pozorištu, među kojima i prvu verziju ,, Čuda u Šarganu’’.

Vi ste rodom Sjeničanin, vaša supruga je Baranka… Otkud to da ste profesionalni angažman pronašli upravo u gradu na Đetinji?

- Nemanja Ranković, sadašnji umetnički direktor, započeo je studije na akademiji u Prištini dok sam ja tad bio na trećoj godini. Gledao me je u jednoj predstavi i predložio mi da dođem u Užice. Nisam bio preterano zainteresovan, ali sam, ipak odlučio da probam ovde. Mnoge moje kolege sa klase u to vreme su imale angažmane u Nišu, Zaječaru, Leskovcu… Sećam se da je Kokan Mladenović tada radio predstavu ,,Kako zasmejati gospodara’’, igrao sam u njoj i potom su krenule uloge u komadima ,,Koplje’’ Darijana Mihajlovića, ,,Hamlet’’ Dragoljuba Selakovića, ,,Kapetan Džon Piplfoks’’ i ,,Bogojavljenska noć’’ Branka Popovića… Za samo pola godine sam praktično već imao pet predstava u Užicu.

Imate veliko glumačko iskustvo iza sebe. Malo li je 17 godina igranja u Užicu, 45 odigranih premijera i mnogo priznanja sa prestižnih festivala?! Koji komad biste izdvojili kao najdraži?

- Svaka predstava ostavlja trag na svoj način. Ne vežem se preterano za nagrade, u smislu da mi je neka predstava zbog priznanja najdraža. Važan mi je taj rad tokom predstave. Veoma mi je draga,,Per Gint’’, takođe u režiji Kokana Mladenovića kao i pomenuta ,,Kako zasmejati gospodara’’, koja ima potpuno drugačiji pristup od svega ostalog što sam radio. Teško je odlučiti se koja je najdraža, ali svakako iz kategorije ,,naj’’ ne bih mogao da izbrišem ‘’Svečanu večeru u pogrebnom preduzeću’’, ,,Bogojavljensku noć’’, ,,Spletku I ljubav’’… Naravno, na repertoaru postoji i jedna, dve predstave koje mi i nisu preterano drage, ali to je normalno. Takođe i poslednja, Odumiranje međeda’’ nailazi na odličnu reakciju publike, sad baš imamo seriju gostovanja…

Sa kojim užičkim glumcem najradije sarađujete? Stiče se utisak da ste najčešće na sceni sa bardom užičkog teatra – čuvenim Slobodanom Ljubičičem?

- Boban Ljubičić je veoma zahvalan partner, čovek sa dosta nagrada i iskustva, od koga može mnogo da se nauči. Volim da radim sa njim i da slušam njega i njegove predloge. Sada sam i u poziciju da i ja predložim njemu neke stvari, tako da smo veoma lepo sarađivali tokom ,,Sistema’’ i ,,Smećarnika’’. Čopi Murić je takođe odličan glumac. Divnu saradnju sam imao sa suprugom na ,,Čorbi’’. Uživam u ,,Došljacima’’ sa Biljom Zdravković, Nemanjom Jovanovićem, Ivanom Pavićević lazić, Vladom Kurćubićem… Znam da se jedno vreme Nemanja Ranković (umetnički direktor pozorišta: prim. aut.) hvalio kako u ansamblu nema glumca bez nagrade. Nažalost, nemam prilike da mnogo igram sa Bojanom Zečević, sa osobom koja je odličan partner i sa kojom uživam da radim!

Kakve su Vaše impresije nakon igranja u seriji ,,Urgentni centar’’ koja se prikazivala na Prvoj televiziji? Imate velike uspehe u pozorištu, pa da li u doglednoj budućnosti planirate da se više posvetite kinematografiji i televiziji, a da smanjite svoju ulogu u teatru?

- Pozorište je, od početka karijere pa do danas ostala moja pasija. Nikad se ne mogu nikada odreći rada u teatru, jer je mnogo drugačiji i meni draži od rada na filma. Volim da snimam i reklame. Radio sam i za vijetnamsko i hrvatsko tržište, kao i reklame za pivo u Srbiji. Interesantan mi je rad tokom snimanja reklama, za kratko vreme ona pokaže mnogo toga, zahteva i posebno umeće glumaca. ,,Urgentni centar’’ je moj drugi projekat na televiziji posle ,,Stvarnog života’’. Radio sam sa dosta dobrih glumaca, mada nisam imao sreću da glumim pored Marka Janjića i Mikija Manojlovića, ali jesam sa Katarinom Radivojević i Ivanom Bosiljčićem. Njegova prva profesionalna predstava je ,,Bogojavljenska noć’’ I obojica nosimo lepe uspomene iz tog perioda. Ostali smo dobri prijatelji, ali zbog obaveza retko kada uspemo da se vidimo. Urgentni centar je bio idealna prilika za to.

Šta nam možete reći o ulozi u crnogorskom filmu ,,Granice, kiše’’ u kome tumačite glavnu mušku ulogu, pored Crnogorke Kristine Stevović, koja je ostvarila značajne uloge u ,,Gorčilu’’ i ,,Budvi na pjenu od mora’’? Snimali ste još 2011. godine, može li se uskoro očekivati premijera?

- Desile su se komplikacije u produkciji. Momci koji rade, Nikola Mijović i Vlastimir Sudar su od devedestih godina u Engleskoj, gde su završili scenario i režiju i sada su predavači na fakultetu u Londonu. Čuo sam se sa njima nedavno i tokom leta bismo trebali da završimo snimanje. Meni je ostalo još par scena da uradim. Tumačim ulogu momka koji živi u priličnoj zabiti u Crnoj Gori, koji, naravno dugo vremena nije video nijednu devojku…

Planirate li da se otisnete u rediteljske vode?

- U pozorištu bih verovatno mogao, mada je mnogo mladih reditelja, ali i starijih i iskusnijih kojima bih prepustio velike projekte. Mogao bih u slučaju potrebe da odradim neke manje forme i ponekad mi dođe da režiram nešto, ali mi je gluma, ipak primarna i najdraža. Teško se nalazi vremena za druge stvari. Na filmu nisam mnogo radio, pa bih se pre odlučio za pozorište.

Kako je prošlo gostovanje u rodnoj Vam Sjenici sa ,,Neobičnom pošiljkom’’ proteklog petka?

- Uvek tamo nailazimo na odličnu reakciju. Ljudi se požele pozorišta, postojao je tamo nekada ,,Sokolski dom’’ i razna amaterska društva, ali sad nema pozorišta. Prava je sreća što Sjenica nije daleko i što možemo često da gostujemo, a to je idealna prilika da odem do rodbine i malo odmorim sa porodicom.

Svedoci smo koliko se na televiziji prikazuje nekvalitetnog programa kroz rijalitije i slične sadržaje! Lek da se čovek vrati umetnosti i kulturi u Srbiji, po Vama je…

- Mislim da bi trebao da se donese zakon po kom se oporezuje kič, u pojedinim državama Evrope plaća se porez na prikazivanje prolaznosti i kiča i ne može baš toliko, kao kod nas da takve stvari budu mnogo zastupljene na televiziji. Sreća je što Užice ima kvalitetnu pozorišnu publiku, odlično je što imamo i malu scenu na kojoj se tokom aprila održava književni festival ,,Na pola puta’’, kao i Jugoslovenski pozorišni festival svakog novembra. Postoje i predstave za decu, tako da se mladi od malena mogu edukovati ovde. Svi koji ismevaju ljubitelje teatra, jednom kad bi došli u pozorište poželeli bi da svako sledeće veče provode tu. Pozorište I generealno umetnost nisu za tržište, već za šire narodne mase. Nažalost, čini mi se da pozorište kao medij sve više zamire…

I na samom kraju, šta biste poručili mladima?

- Ne gledajte od čega ćete imati materijalne koristi pri biranju buduće profesije, već se bavite onim što istinski volite. Nema nimalo zadovoljstva, raditi nešto samo zbog para, jer onda je čovek osuđen na propast I biva veoma nesrećan – iskrenom porukom, Vaha je podsetio sve nas da je duhovno mnogo bitnije od materijanog.

Tendencioznost koja izbija iz Prelića, gasi sve ono trivijano i nekvalitetno i podstiče nas na duhovni preobražaj. Stručni glumački komentar cenjenog umetnika treba da preispita sve ljudske prethodne predrasude i natera nas na vraćanje duhovnosti i ljudskoj prirodi.

,,Islamizacija na našim prostorima kao istorijski fenomen“

Naš sagovnornik je gospodin Salih Selimović, dugogodišnji profesor, istoričar i publicista iz Sjenice. Poznat je po svojim istraživanjima u oblastima istorije islamizacije jugoslovenskih prostora, demografiji i migracijama stanovništva. Dobitnik je [...]

 
,,Odavno nam nije bilo ovako lepo"

Naš sagovornik je prof.dr Željko Tomanović, naš Užičanin i dekan Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Razgovorali smo sa njim prilikom njegove posete našoj školi, kojoj je donirao veliku količinu stručne [...]