Kako smo se proveli na ekskurziji

Neće se ova ekskrzija pamtiti sigurno kao osam bilo kakvih dana u Grčkoj. Mnogo više od toga proživeli smo, sigurno je prvi i poslednji put na tako jedinstven način tokom čitavog života. Ipak, obići tako veličanstvene istorijske komplekse pritom u društvu najboljih prijatelja ne doživi svako na prelasku u onaj ozbiljniji deo životne priče.

Ali, nije sve nagoveštavalo da će ekskurzija sa svim svojim impresivnim sadržajem i biti uopšte deo plana i programa učenika trećeg razreda. Razmišljalo se između Praga i Budimpešte sa jedne i nekadašnje Helade sa druge strane. Tenderi su se odbijali, agencije menjale, ponude stizale kasno... Jedno, mada najvažnije, ipak je izboreno. Ta sedmodnevna ekskurzija od 16. do 23. u maju. Možda i u boljem trenutku organizovana naspram prvobitne ideje za septembar 2014., koja je već bila nemoguća još pre godinu dana kada se nije ni znalo hoćemo li imati priliku da ikad probamo tih najboljih nekoliko dana u životu.

DAN PRVI

I počelo je. I to se moralo desiti. Petak na subotu, za 4 časa ujutro zakazan polazak, nije omeo one najupornije iz podeljenih odeljenja III4 i III3 da dođu satić ranije i zauzmu zadnji deo u autobusu. Put nas je vodio Ibarskom magistralom do Kraljeva i njenim produžetkom do Kruševca i konačnog izlaska na autoput. Umesto standardne trase preko Makedonije, moralo se ići zaobilaznim putevima preko Bugarske usled nestabilne političke situacije u Makedoniji, prouzrokovane terorističkim aktima makedonskih Albanaca. Preko preče naokolo bliže, po ko zna koji put i u praksi dokazano, ali neka, bezbednost je primarna.

Granični prelazi nisu išli na ruku, čekalo se i po dva sata, a tek posle 20 časova putovanja stiglo se u prvo odredište na obali Egejskog mora - poznato letovalište Paraliju. Iako iscrpljeni družili smo se do duboko u noć, nespremni za rano jutrenje i nastavak puta ka jugu.

DAN DRUGI

Već drugog dana suočili smo se sa menjanjem rasporeda. Preskočili smo crkvu Sv. Paraskeve, a umesto pretposlednjeg dana Meteore smo obišli drugog. Na putu do istih protezali su se obronci čuvene planine Olimp i to je samo bio uvod u centralni obilazak na startu putovanja. Impozatna priroda Zapadne Tesalije nešto je što se tokom života mora posetiti, a lebdeće kamenje, kako Grci zovu ovo neverovatno čudo prirode ostavlja vanzemaljski, kosmički utisak, očaranje u igru prirode ili pak dela Bogova, što Heleni apostrofiraju, ponoseći se! Manastir Veliki Meteor, kao najveći na Meteorima i glavni muzej turističke atrakcije podignut je još sredinom 14. veka, a sa vidikovca se pruža prelep pogled na ostalu "braću stene" i gradić u podnožju. Tu Vas obuzme onaj osećaj ushićenja, pa pomisao da je naslov čuvenog Beninijevog filma (Život je lep) nešto najlogičnije u tom trenutku za pomisliti i neopisvo neponovljiva radost što imamo priliku da kročimo tuda, na ovim koordinatama gde retko ko iz celog sveta ima priliku šetati. Idući polako ka Atini, neizbežna je bila generacijska fotografija pred spomenikom spartanskom kralju Leonidi, zaslužnom za pobedu Grka u grčko - persijskim ratovima u 5. veku pre nove ere. Tu u Termopilima dogodila se i ona čuvena bitka gde je trista hrabrih Spartanaca nasamareno i poginulo 480. godine p. n. e. Bez fantastičnih vodiča, ekskurzija bi bar za pola bila neuspešnija, a podatak da postoji institut na kome se i dalje istražuju detalji čuvene bitke impresionaro je često za slušanje zanimljivih priča nezainteresovane trećake nekadašnje realke.

U Atini, podelili su nas u dva hotela, oba smeštena u ozloglašenom delu grada. Incidenata nije bilo, a i što bi kad je hotelska soba, hodnik i trčanje niz i uz stepenice sve što je potrebno da noć na ekskurziji ne bude karakterom zabeležena kao propala...

DAN TREĆI

Atina, jedan od najlepših i najstarijih evropskih gradova došao je na red. Nevoljno sam prihvatio obavezu da budim ostatak odeljenja, dok sam opet bio svestan činjenice da je ovo samo drugi od sedam doručaka gde možete birati između trapista i šunke, pikolo viršli i namaza. Čak ni krema nije bilo...
Odlazak u Arheološki muzej Akropolja na nekoliko nivoa sa podom na svakom (nivou) od stakla delovao je impresivno. Slikanje pored ljudskih statua bilo je zabranjeno, ne može se poistovetiti čovek sa umetničkim delom. Dobro, neka bude. Prelep pogled pružao se iz muzeja na uzvišenje - dugo čekani Akropolj. Iako je bio ponedeljak prepodne, teško se moglo hodati od velike mase ljudi koji su došli da obiđu gro simbol glavnog grčkog grada. Erehtejon, Partenon, hram boginje Atine delovali su neverovatno iz bliza. Ništa ne može da zameni taj bliski susret sa istorijom Helade. Slika i razglednica mnogima znače sve dok ne vide zapravo svojim očima te neverovatne linije u arhitekturi, sklad i milimetarsku preciznost. Šetnja i obilazak glavne turističke atrakcije Atine uz dugu besedu vodiča podizala je unutrašnju energiju na viši nivo, osećajući se kao da oko nas šetaju Bogovi...

Nacionalni arheološki muzej bogata je riznica sačuvanog na prostoru poluostrva Atika par hiljada godina unazad. Ispred su ostali mnogi bolujući od sunčanice dobijene na vrelom akropoljskom suncu. Unutra, imalo se što šta videti, dva skeleta zaokupirali su moju pažnju, ali već se, prokleto, moralo krenuti. Uslikao sam tekst na tabli poviše kostura da pogledam po dolasku u Užice. Slobodno vreme je dobro došlo, pre spremanja za odlazak na večeru na Plaki.

Nezaboravan dan, prelepo veče uz zvuke gitare u centru Atine uz nezaobilazne pomfrit i ražnjiće i svakako grčku salatu, bar je meni nametnulo još jednu obavezu tokom života - Atino, vidimo se opet nekad.

DAN ČETVRTI

U Grčkoj, šta god posetili iz antičkog perioda ne može biti promašaj, naprotiv, zaintrigiraće Vas da što više upoznajete slične lokalitete, sklapate slagalicu u svojoj glavi i sutra pričate svojoj deci kao što vodiči behu nama. Tog, već četvrtog dana, prvo stajalište nakon napuštanja, kasnije sam došao do informacije, najjeftinijeg hotela u Atini, a možda i u celoj Grčkoj, nije donelo obilazak istorijskog kompleksa već mesto gde se geografija Grčke, samim tim i Starog kontinenta promenila. Naime, zna se da je jedini kontakt grčkog poluostrva Peloponeza sa ostatkom Evrope bio vrlo mala veza sa kopnom u Korintskom zalivu. Prokopavanje kanala, zamišljeno još pre nove ere, završeno je krajem 19. veka, čime je brodovima omogućen prolaz bez obilaska Peloponeza, mada ne mogu svi brodovi proći kanalom, zbog malo širine istog. Nestvarna boja vode, prelep pogled i okruženje doveli su do usijanja telefona, kamera i aparata. Kasnio sam, naravno, ali to me nije sprečilo da kupim par uspomena u kiosku.

Doživeti Epidaurus je jedno od iskustava koje ne blede. Antičko pozorište sa izvandrednom akustikom i dan danas posle više milenijuma izaziva pravo divljenje posetilaca. U njemu su mogli samo muškarci da igraju glumačke role, a smatra se da ptice nikad ne prelaze poviše teatra na otvorenom. Polikletovo delo smešteno na krajnje severnom Peloponezu u Saronskom zalivu Japanci su pokušali da žargonski rečeno iskopiraju, ali pravda je pobedila i naravno da je pravi grčki Epidaurus ostao ponos današnjih Grka od antičke Helade do sada.

Mnogo je sadržaja planirano tokom ekskurzije, a posebno ovog dana. Lično, najviše sam se radovao Mikeni. Ta neverovatna civilizacija, naslednik kritske, kojoj (mikenskoj, prim. aut.) je Hajnrih Šliman, nemački arheolog, život posvetio i u trećoj četvrtini 19. veka otkrio pravo blago grčke antičke kulture. Prisutni su ostaci mnogobrojnih grobnica, čuvena Lavlja vrata, muzej u kome je jedna od najbitnih stavki kopija Agamemnonove zlatne maske. Na vidikovcu u okviru Mikene pruža se prelepa panorama na grčke proplanke sa jedne strane i ravnice maslina sa druge kao i na neverovatan prizor odakle se krajičkom oka naziru Jonsko i Egejsko more. Atrejeva grobnica, oca Agamemnona i začetnika dinastije Atrida je na par stotina metara od arheološkog nalazišta. Čuđenje današnjih homo sapiens sapiensa kako su to Grci tada bez savremenih bušilica, maltera i bagera savršeno, milimetarski precizno postavljali i po više tona teške kamene blokove i dalje je jedno od pitanja bez odgovora. Možda to i kazuje koliko danas mnogo imamo, a malo koristimo, koliko smo istini za volju, priznaćete neskromni i lenji. Neko dobaci da su Mikenci bili mnogo srećniji od nas danas, pritom stvorivši ni od čega nešto što odoleva zubu vremena, prirodnim nepogodama, ne menjajući se milenijumima. Čuvena je priča o toliko još čuvenijim intrigama Trojanskog rata, mada čuvši je u mikenskim zidinama, nepresušnom delu svetske kulturne baštine, postaje jasno zašto je pobednik na tako lukav način bila baš ova napredna civilizacija.

Ekspres restoran, gde je ponuda bila, (gle čuda) giros (a ne ražnjići) ili piletina, uz obe opcije sa pomfritom kao prilogom, svakako, stajala je 8 evropskih novčanih jedinica, a to je bio dovoljan predah i zamajac za nastavak ka Delfima.

Putovanje je nastavljeno kolovozom tik uz obalu, uslovno rečeno moreuza, koji spaja Egej i Jonsko more, a razdvaja nekada poluostrvo Peloponez od ostatka kontinenta. Olimpijski most izgrađen za potrebe Olimpijskih igara u Atini pre 11 godina odlikuje se svojom impozantnošću i grandioznošću, delujući savršeno na besprekornom plavetnilu mora, pogotovo u trenucima blago nastupajućeg majskog sutona. Sličeći na novi, beogradski most na Savi, istina je da je mnogo kompleksnije odrađen, sa čak 4 stuba i blagim uzvišenjem i pri prelasku obale nagibom, dobro je došao svima koji su do 2004. samo čamcima mogli preći sa jedne na drugu obalu.

U raspoloženju u skladu sa obiđenim do tada, u autobusima su se ljubitelji domaće kinematografije izborili za Maratonce, Balkanskog špijuna i Ko to tamo peva bar na trenutak odmarajući od besmislenog primarno marketinški postojanog turbofolka.
Ne baš učtivo učeničko ponašanje sa jedne pumpe, mnoge je nateralo na kasnije preispitivanje i kajanje, čuvši vodičeve savetničke reči. Pri toj pauzi mnogi su, očiju gladnih pohrlilina pomorandže i limune, što svakako tadašnji domaćin nije zaslužio... Primio je na svoju malu benzinsku stanicu sa prodavnicom četiri autobusa sa 180 adolescenata, i još čuvši da smo Srbi bilo mu je još draže što nas je ugostio. Besplatno smo koristili toalet, a drugarica davši mi limun, koji je halapljivo obrala, nesvesno mi je ostavila uspomenu na ovu anegdotu, jedan od mnogih direktnih indikatora srpsko - grčkog prijateljstva. Mali žuti voćni egzotični plod i dalje svoje mesto čuva u mrežici mog ranca ne truleći.

Smestili su nas u 3 hotela u Delfima, večerali smo u obližnjim restoranima. Meni - špagete, pirinač, ražnjići po običaju i čaša sladoleda. Mnogi su negodovali zbog špageta, a jedan od probirljivijih drugova dobacio je "Kako ih ne bi bilo sramota da ovo stave pred Italijana?" I zaista, Grci su preterivali sa pogrešnim odabirom menija. Nije prirodno da nam svaki dan poturaju ražnjiće i pomfrit, a da njihovo nacionalno jelo - giros dobijemo samo jednom i to u porciji na kašičicu?! Grčka salata je drugo, ali se i tu štedelo, pa je jedan sto, ma koliko članova brojao dobijao jednu manju činijicu. Dobro, zaboravićemo to, Bogu hvala, gladni nismo bili. Iako sam se složio da špagete nisu idealne, pojeo sam, ni sam ne znam kako, tri tanjira, pa još tri porcije sladoleda. Bilo je dovoljno kalorija i punog stomaka za tri obroka, ali koga briga. Jedna je ekskurzija.

Sreća pa je diskoteka bila prekoputa, pa je bilo gotovo nemoguće zakasniti. Profesori su pozirali ispred kao obezbeđenje i tu fotografiju smo ekskluzivno podelili sa Vama na stranici "Gimnazijalca". Na kraju su nas gazde lokala obradovali užičkim kolom, a neki Užičani su se našli i u zagrljaju Amerikanki. Punu delfsku noć iskusili smo u ogromnom broju, a pred zoru otišli do soba čisto da "otkunjamo" i spremimo stvari. Šteta što je samo jedno noćenje dogovoreno u Delfima, hotel je bio nov, sobe i bolje nego u mnogim kućama. Poznanik iz dvojke mi reče da su se oni smrzavali dok nisu zaspali u indijskom hotelu, gde su se smestili. "Što ste uopšte pokušavali?" Na moje pitanje nije imao dovoljno argumentovan odgovor.
Prošlo je već pola ekskurzije. Tek ono pravo srpstvom obojeno sledilo je u budućim obdanicama.

DAN PETI

Penzionisana profesorka engleskog jezika, Dušanka Nikačević, koja je kao poklon svog bivšeg odeljenja II1, danas trećeg, dobila besplatno putovanje sa generacijom 1997, govorila je da Delfi na nju uvek ostave najjači utisak. Obišli smo kompleks i muzej. Nekadašnje proročište bilo je puno posetilaca sa svih meridijana Zemlje. Ostaci Apolonovog hrama i dalje su delovali božanstveno. Prebivalište proročice Delfe Sibile, smatra se da je prvo bilo posvećeno Geji, majci Pitona kog je ubio Apolon, zatim Posejdonu i konačno Apolonu. Mnogi su bacili pare na voćni led (5 evra).

Kroz par sati bili smo u Igumenici, gde je čekao trajekt za prevoz za Krf (Kerkiru). Galebovi su samo ulepšali divne kadrove za slikanje sačinjene od blagog komešanja talasa, prelepog zalaska sunca i vijorenja grčke zastave. Sat i po vožnje zagarantovano je da se mora potrošiti koji cent na trajektu. Eh, da je koji cent... Potrošio sam na sudoku 4 evra, par sladoleda pet i žvake evro i po. Čips je duplo skuplji, seven dejs i do put puta...pa sam pre izabrao da sačekam večeru. Večeru bogatu, ali začina punu... Trebalo je, pak skupiti snage u vidu hrane za obilazak svetih mesta srpske storije sutradan. Svetih naravno.

DAN ŠESTI

Među prvima sam bio na doručku, iz prostog razloga, dočekao sam jutro, 21. maja na plaži ispred hotela. Sledio je dan sećanja na one koji su poturali svoja pleća da bi nama bilo bolje. Obići Vido, Krf i Guviju, najveća stradališta srpske istorije bio je pravi izazov. Posle kraće autobuske vožnje do glavnog grada ostrva Kerkire, brodićem smo se u dve grupi odvezli do prelepog, malenog ostrva Vido. Već u samom putu koji je dug 2 kilometra, osećao sam, a primetio sam i mnogi drugi, neki naboj u grudima, svestan činjenice da pod vodom leži nekoliko hiljada srpskih vojnika kojima je tu večnom počivalište čuvena Plava grobnica.

Gospodin Saramandić, kustos Srpske kuće održao je dirljiv govor pred mauzolej - kosturnicom a sve što je kustos rekao, začinio je Stefan Jevtović iz III 5 svojim briljantnim govorenjem Plave grobnice, dela Milutina Bojića koji je preživeo golgotu Velikog rata. Đorđe Ponjavić i Ivan Marković (III6) su položili venac srpskim junacima, a ceo događaj upotpunile su pevanjem Disove pesme Tamo daleko članice hora naše škola Dejana Živković (III3) i Aleksandra Milikić (III1). Emocija je bilo na sve strane, niko se nije ni trudio da sakrije suze. Tu su od iscrpljenosti nakon albanskog egzodusa i zadobijenog trbušnog tifusa umirali u najstrašnijim mukama pored starijih vojnika i naši vršnjaci, koji se nisu libili da život daju otadžbini. Na mauzolej kosturnici primetan je grb Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, pretka one SFRJ, za koju su svi stradali na Krfu i Vidu bili nacionalni izdajnici. Takva Vam je naša istorija, gde posle 30 - ak godina nacionalnog heroja koji je život ostavio ovde u Jonskom moru, niste smeli da pomenete. Možda je to i ceh preterane ambicioznosti tada regenta Aleksandra, kasnije osnivače i kralja monarhije južnih Slovena. Ostavićemo ipak politiku po strani.

Autentično ostrvo Vido, gde je nekada bilo utvrđenje, danas se naziva i "ostrvo zmija". Četinari, ostaci tvrđave i blagi šum talasa čine ovo ostrvo jedinstvenim, a prijatelji Grci već 50 godina u znak poštovanja prema stradalima ne love ribu.

Posetili smo i Srpsku kuću po povratku sa Vida. Uniformu, oružje, medicinska sredstva i fotografije srpskih vojnika od svega 20 - 30 kilograma ne ostavljaju ravnodušnim, a mogla se od gdina Saramandića čuti priča o pomoći albanskog paše tokom Velikog rata, koja je iznenadila sve prisutne znajući šta su sve albanska plemena činila izmučenom srpskom življu i vojsci.

Slobodno vreme iskoršćeno je na pravi način. Gladni učenici su u nekom od restorana na prelepom Cvetnom trgu ručali, a cene su pristojne i za nas Srbe ako se uzme u obzir da smo u glavnom gradu Kerkire i da je počela letnja sezona. Picu možete dobiti za 7 - 10 evra, pastu takođe...

Nije to bio kraj ovodnevnim obislascima. Na red je došao i odlazak do spomen ploče u Guviji, plaži na obali mora, posvećen Srbima koji su se tu iskrcali u periodu od januara do aprila pre 99 godina. Stanovnici Krfa, koji je tad brojao oko 100 000 ljudi, nisu bili najraspoloženiji da ugoste 150000 Srba. Ipak su ih na kraju prihvatili kao rođenu braću, a mnogi očevi su devojke davali srpskim mladićima. Albanski huligani često skinu zastavu Srbije sa stubova pored ploče, što je bio slučaj i tokom našeg boravka ovde, gde se nije vijorila trobojka. Srbi nikad nisu zaboravili ovo i više nego prijateljsko gošćenje na ostrvu koje za sve nas ima poseban značaj. Lepo je videti i osetiti antičku Grčku, ali dolazak na Krf i Vido ne može se na najbolji način opisati rečima. Za našu istoriju poseta ovim ostrvima južno od Otrantskih vrata predstavlja neku vrstu hodočašća, gde svaki Srbin treba makar jednom tokom života otići.

Do kraja dana, u hotelu je ispražnjen, čisto onako, protivpožarni aparat. Odlazak u diskoteku bio je ekspresan, a profesori su nam do povratka u hotel zabranili izlazak iz iste, verovatno kao prevenciju da se ne desi nešto slično. Bolje sprečiti nego lečiti, prava deviza u ovim trenucima. Do kraja je ostalo dva dana. Više u autobusu nego van, ali to je ekskurzija. I niko se nije bunio.

DAN SEDMI

Pustili su nas, verovatno da se stišaju strasti u hotelu nakon problema sa aparatom protiv požara, da odspavamo do pola 10. Pošli smo tek sat i po kasnije, putovali od Igumenice do Krfa celi dan i iscrpljeni stigli do hotela Grand Platon u letovalištu Paraliji, na Egeju, gde smo konačili i prve noći tokom putešvesija po kolevki evropske civilizacije i kulture.
Disko je bio idealna prilika za šetnju posle zabave, početkom sezone mirnom Paralijom. Malo stonog fudbala na recepciji za kraj, pakovanje kofera i okupljanje po sobama označili su poslednje veče na ekskurziji. Neki su išli i na plažu.

DAN OSMI

Poslednjeg dana na doručku u hotelskom restoranu desila se anegdota u kojoj sam imao neprihatne situacije sa osobljem. Naime, nakon prvog noćenja, doručkovali smo na istom mestu i njihov eurokrem mi se posebno svideo. Istog jutra upoznao sam se sa konobarom u hotelu i saznao naziv slatkiša za čiju, kupovinu ispostaviće se nisam, nažalost, našao vremena. Za put i povratak u Užice planirao sam da mi se hrana zasniva na onome što bih poneo iz "Grand Platona", što nam, na kraju nisu dali da iznesemo. Dve punije "policajke" govorile su kako bi samo jedan sendvič koštao evro i po. Nije imalo logičnih razloga da nas spreče da iznesemo ono što smo već platili, a to je pravo na doručak. Jednu kajzericu sa kremom sam ubacio u šorc, što je časna devojka iz obezbeđenja primetila i rekla mom prijatelju, konobaru, Dariju Mpouzalasu da će mi se u roku od sata pokvariti. Dobro, ženska glava, izvadiću, ali neću odustati. Napravio sam novi i stavio u torbicu, i nazor jeo krem do iznemoglosti, inateći se osoblju. Konobar mi je dok debele devojke nisu bile u sali, dozvolio da ponesem još jednu kajzericu. Pozdravili smo se prijateljski, uzeli kontakte i najavio sam da ću verovatno ove godine opet dolazati u Paraliju. Naravno nisam bio željan krema, ali me je do inata dovelo maliciozno ponašanje Grkinja puno velikoseljačkih i malograđanskih manira.

Koliko mi se smučilo sve ovo na doručku, nisam ni pojeo kajzerice do kraja ekskurzije. Prva pauza je bila u Solunu, panoramsko razgledanje Tesalonikija i dva slobodna sata po centru i nisu se svidela mnogima, koji su želeli da posete znamenitosti drugog po veličini grada u Grčkoj, gde postoji veliki gradski fudbalski derbi između crno - belog PAOK - a, inače zbratimljenog kluba beogradskog Partizana i u bojama na dresovima žuto - crnog Arisa.

Po ulasku u autobus, usledio je novi obilazak. Zejtinlik. Srpsko vojničko groblje iz Velikog rata. I ne samo srpsko. Tu počiva pored sedam hiljada srpskih vojnika i hiljadu više Francuza, petsto Rusa i par hiljada Italijana i Engleza. Dušu daje i simbol je Zejtinlika, deka Đorđe Mihailović, čiji su preci, deda mu i otac, Savo i Đuro takođe bili čuvari. U vojničkoj iniformi, poguren i sa na naboranom liu nezaboliaznim brkovima pričao je o proboju Solunskog fronta i konačnom oslobođenju saveznika. Crkva koja je ujedno i mauzolej kosturnica umnogome sliči na onu sa Vida, a suze je bilo teško obuzdati i ovde uz besedu dede Ðorđa, čoveka koji i sa blizu devedeset godina, zna otprilike gde počiva vojnik kog prezimena. Rakija se pila na islasku iz crkve, kažu valja se za pokoj duša vojnikovih. Kupovina tri razglednice pedeset centi, brojanice dva evra i slika generacije za uspomenu odavde indikator su bliskog kraja ekskurzije. Put je nastavljen kroz Grčku i Bugarsku, a pri ulasku u domovinu, u Dimitrovgradu uz večeru smo odgledali i pobedu Švedske na Evroviziji u Beču. U Užice smo stigli u ranim jutarnjim časovima. Iscrpljeni. Pospani i tužni zbog kraja ovih jedinstvenih 8 dana u životu.

UTISCI

Obići sve pomenute sadržaje u državi koja se po svemu izdvaja u odnosu na ostale je velika stvar. Možda i ne shvatamo tu privilegiju u ovim adolescentskim godinama, ali je sigurno da će se mnogi vraćati u Atinu, Mikenu, Epidaurus. O Krfu i Solunu da ne pričam... I posle sedam dana od povratka sa ekskurzije snova, mnogi se teško vraćaju u normalu. Male su šanse da u četvrtoj godini odemo bilo gde generacijski. Svi su to imali na pameti i iskoristili su maksimalno ovu drugu polovinu u maju 2015.

Neponovljivih i nezaboravnih sedam dana. Pregršt uspomena ostavljeno nam je da je pamtimo kroz čitav život. Samo jednom imaš sedamnaeat i osamnaest. Mi smo ih u Grčkoj proveli bogovski.
B. Tanović

Maj mesec matematike

U okviru manifestacije Maj, mesec matematike koja se organizuje u saradnji sa Centrom za promociju nauke Beograd, 15.maja je u Naučnom klubu Užice održana radionica Sferna trigonometrija (Kako najkraće (ići) [...]

 
Izložba o ekologiji

U Narodnoj biblioteci Užice otvorena je izložba povodom evropske nedelje zaštite životne sredine.Učešće su uzeli i učenici III razreda naše škole i članovi Ekološke sekcije, kojom rukovodi profesorka biologije Milica [...]