RADOVAN III JOVIČIĆ: A Biblija reče „Ko neće da radi, neka ne jede”

Piše: Boris Tanović

Možda ste čuli na radiju ili pročitali u dnevnoj štampi da je osamnaestogodišnjak iz Užica Radovan Jovičić, koji se potpisuje na svojim delima kao Radovan Treći Jovičić sam napravio predstavu "Drvo života". Umetnički debi mladog Jovičića naišao je na sjajan odziv publike, a potvrda uspeha ostvarenja su nagrade publike kao i za najbolju režiju koje su uručene Jovičiću na Festivalu amaterskih pozorišta Zapadne Srbije u maju ove godine u Prijepolju. Komad koji je napisao i režirao Radovan Treći Jovičić u kojem glumi sa godinu dana mlađim Dušanom Stefanovićem takođe su pohvalili eminentni pozorišni umetnici iz grada na Đetinji. O poreklu svog umetničkog imena, sopstvenim delima, pozorištu, književnosti i srpskom kulturnom ponoru, Radovan specijalno govori za "Gimnazijalac"...

Radovane, ovo Vaše Treći neodoljivo podseća na slavnog pozorišnog barda, pokojnog Zorana Radmilovića i njegovu ulogu Radovana III u istoimenoj predstavi koja ga je proslavila za sva vremena. Da li je ovo razlog zbog kog se potpisujete tako?

- Ne. Iako podseća na čuvenu predstavu, u pitanju je sasvim druga priča. Prvi Radovan (1834-1911) je od oca Jovice uzeo prezime. Jovica je bio jedan od malobrojnih Karađorđevih vojnika koje je vožd smatrao svojom desnom rukom. Moj deda Radovan (1931-1991) bio je humorista, aforističar i pesnik. Pripada mu i izvestan broj patenata koji se koriste u valjaonici. Kada su mi roditelji dali njegovo ime, kao da su odredili moju sudbinu i postavili mi zadatke. Tako mi je prezime od Prvog, a ime od Drugog Radovana - pojasnio je Jovičić.

Kada se javila Vaša ljubav prema književnosti i pozorištu?

- Prema književnosti – rano, prema pozorištu – kasno. Naučio sam slova sa samo dve godine, a ubrzo sam osećao potrebu za pisanjem i zadovoljavao je tako što sam zapisivao epizode crtanih filmova. Pozorište sam, bez preterivanja – mrzeo do skoro. Uzrok je bio taj što su nas u toku osnovnog školovanja, koje je skoro stoprocentno pogrešno, primoravali da idemo u pozorište, ne zato što mi mislimo da je dobro, već ti koji nas vode misle da tako treba. Pozorište sam zavoleo kad sam prvi put skupio „hrabrosti” da sam odem na pravu predstavu.

U kojoj književnoj epohi najviše pronalazite sebe?

- U onoj koju lično stvaram, pišući u vremenu kom pripadam. Jedan moj prijatelj me je okarakterisao kao „nadracionalistu” misleći da su moja dela na neki način iznad razuma. Nisam razumeo šta je mislio. Ja svoju poetiku nazivam „ratreizam” što je igra reči nastala od mojih inicijala.

Učenik ste Medicinske škole. Pronalazite li uzora u Borislavu Pekiću, vrsnom poznavaocu medicine i jednom od najvećih srpskih pisaca svih vremena?

- Pekić mi je jedan od omiljenih domaćih pisaca. Imao sam priliku da upoznam njegovu unuku. Ali uzora nemam. Moj uzor su sve one različite stvari koje sam upoznao skupljajući hrabrost da se odvojim od navika. Tako se formirala, i dalje se formira moja ličnost.

Može li se u srpskoj književnosti pojaviti neki novi genije? Neki novi Kiš, Pekić, Crnjanski, Andrić... Ili možda Njegoš?

- Ne verujem ni u novog Kiša ni u novog Pekića, oni su napisali koliko im je Bog dao. Verujem u novo Ime koje će pisati svoja dela tako da ne budu „već viđena”.

Upoznali ste i Marija Vargasa Ljosu. Kakve impresije je na Vas ostavio nobelovac?

- Ostavio je na mene utisak vrlo prijatnog i strpljivog čoveka.

U predstavi „Drvo života” glumite, a istovremeno ste napisali ovu dramu i režirali je. Koliko je naporno raditi sve pomenuto, obzirom da je to bio vaš debi na „daskama koje život znače”? Kakva je reakcija publike?

- Najpre sam mislio da je reakcija publike preterana. Da su svi plakali i bivali oduševljeni zato što su nam rodbina,
prijatelji ili neka druga „veza”. Međutim, predstava je ostavljala vrlo dubok utisak gde god smo gostovali.
Mislim da je to otud što na scenu nismo postavili zanat, nego dušu. A što se tiče preuzimanja svih poslova u
stvaranju predstave na sebe, to je bila moja želja da probam da uradim nešto tako što ću sam usmeriti svoju
energiju kako ja želim, a ne kako neko drugi kaže. U svakom trenutku sam primao savete i sugestije, ali na
kraju je odluka padala na mene. Po mom mišljenju, urodilo je plodom, ali to ipak treba da kaže publika.
Uzmite u obzir da ja svoju predstavu nikad nisam gledao.

Kada se možemo nadati pozorišnoj premijeri vašeg komada "Crni ram"? Šta publika može da očekuje
od te predstave?

- Može da očekuje nešto potpuno novo i neviđeno, što je na neki način poetika ratreizma. Po mom mišljenju, samo
plagijatori poštuju pravila. Umetnici ih izmišljaju. „Crni ram” je potpuno drugačija predstava od „Drveta
života”. „Drvo”
je filozofska komedija, a ovo je društveni bunt na novi način.

Koliko Vam vera pomaže u poslu?

- Vera je sve. Čovek se može izjasniti kao religiozan, ili ne, ali svaki čovek mora da veruje. Vera je osnovni
element ljudskog duha i ljudske svesti. Vera čini čoveka čovekom.

Zašto se u kulturu sve manje ulaže u Srbiji?

- Ne volim da zvučim kao penzioner koji Tita uzdiže do nebesa, a danas samo psuje i kuka. Ali postoji nešto što se
zove demagogija – veština pridobijanja naroda koju koriste političari. I u okviru nje, postoji jedno od deset
pravila koje je formulisao jedan od najvećih savremenih sociologa – Noam Čomski. U pitanju je deset pravila
za manipulaciju masom, od kojih osmo nosi naziv „veličanje gluposti”. Nikome kome je u interesu vladavina,
nisu u interesu obrazovani podanici, da ih tako nazovem.

Da ste ministar kulture, šta biste uradili da se ljudi više posvete pravim životnim vrednostima,
prvenstveno umetnosti i duhovnosti?

- Ne bih nikad bio ministar kulture. To mi zvuči kao nešto ispod časti, biti ma kakav ministar. Svako neka uzdiže
sebe, pa dokle doleti.

Ima li nade za kulturu u Srbiji nakon njenog novog kraha tokom emitovanja silnih rijalitija i
nekvalitetnih muzičkih takmičenja?

- Ko shvati da je to bezveze, taj će uvek pronaći klasiku, u prevodi sa latinskog „vrhunac”. Tražiće i naći će šta
odgovara njegovoj duši. Ko to ne shvata, onda bolje da sedi kod kuće, gleda rijalitije i ne smeta nikome. Nade
uvek ima, kad je ostala na dnu Pandorine kutije sa svim zlom u njoj, ostaće i na dnu ovog taloga, što bi rekao
jedan moj prijatelj.

Kakvi su Vam planovi za budućnost? Osim napisane drame "Crni ram" koja čeka na realizaciju u
pozorištu i već odigranog „
Drveta života”, planirate li angažman u prozi ili možda pak u sedmoj
umetnosti ili na televiziji?

- Ja se ponekad šalim pa pričam o svojim planovima do neke moje sto treće godine života. Tako imam šestoro dece,
osamnaestoro unuka, Nobelovu nagradu, veliku penziju i slično. Inače, čovek ne može planirati ni narednih
pet minuta. Po mom mišljenju, svaki čas treba ispunjavati, davati sve od sebe i znati kojim putem ideš. Cilj je
uvek tamo gde put prestaje. Ne podnosim ljude koji parazitiraju kroz život. Ako ti je Bog dao da jedeš, piješ i
dišeš plodove Zemlje, odakle ti pravo da živiš ne dajući plodove?

Šta biste poručili vršnjacima koji uzore traže u nabildovanim kriminalcima, starletama, pevaljkama i sličnim ”estradnim umetnicima”?

- Nadovezao bih se na poslednju rečeicu iz prethodnog pitanja. Jedan citat iz Biblije stoji na mom radnom stolu, tako da ga pročitam svaki dan. To je moj surovi životni moto: „Ko neće da radi, neka ne jede” - zaključio je Radovan III Jovičić sjajnom i snažnom porukom ovaj intervju.

Izložba o ekologiji

U Narodnoj biblioteci Užice otvorena je izložba povodom evropske nedelje zaštite životne sredine.Učešće su uzeli i učenici III razreda naše škole i članovi Ekološke sekcije, kojom rukovodi profesorka biologije Milica [...]

 
Intervju sa Dobrilom Nenadićem



-Odakle Vam ideja – inspiracija da napišete roman Dorotej?

-Kada sam ovu knjigu pisao to smo znali samo gospod Bog i ja
a sada zna samo Bog.
Pisac je drznik koji [...]