Šta vam prvo padne na pamet kada neko spomene CERN? Meni je prva asocijacija beli mantil, Švajcarska, neki ozbiljni namrgođeni naučnici koji ne brinu ni za šta drugo sem za nauku. Ali sada, nakon što sam upoznala dr Vladimira Rekovića, naučnika koji je učestvovao u otkriću Higsovog bozona, ali i bivšeg učenika Užičke gimnazije koji je upravo ovde nedavno održao predavanje o svom otkriću, CERN za mene predstavlja mesto gde se čuda dešavaju, gde se pomeraju granice nauke i sveta kakvog poznajemo.
A.J.: Zašto baš fizika elementranih čestica?
V. R.: Pa, inicijalno sam želeo da se bavim astrofizikom i onda kada sam došao na postdiplomske studije-teorijska fizika je naravno to što me je zanimalo, međutim tu je falila praksa. U astrofizici šta možete da radite, možete da se bavite raznim vrstama astronomije. Onda sam stupio u kontakt sa elementarnim česticama i tada me je jedan profesor bukvalno „ukrao“ i odveo me na Tevatron, jednu laboratoriju u Čikagu i tako sam počeo da radim na tom akceleratoru.
A. J.: Kakav je osećaj biti naučnik u CERN-u?
V. R.: Divan. To je kao da ste na nekoj ekskurziji gde vas niko ne pita zašto ste obučeni ili zašto izgledate na određeni način, već su svi tu zbog nauke i ono što je karakteristično je da su ljudi stimulisani svaki dan.
A. J.: Kakav je osećaj biti jedan od naučnika koji je učestvovao u otkriću Higsovog bozona?
V.R.: Sada je fenomenalan, ali se sećam trenutaka kada sam se pitao da li ću ostati živ od nespavanja.
A.J.: Koliko ljudi iz Srbije radi u CERN-u?
V.R.: Tačan broj ne mogu da vam kažem, ali nas koji smo stalno tamo ima 5-6: jedan inženjer, jedan informatičar, ali je bivši fizičar i četvoro nas fizičara. Pored ovoga, postoji veliki broj ljudi koji su stacionirani u Vinči, u raznim drugim institucijama, znači nisu svi ljudi stalno tamo, samo jedan mali broj.
A.J.: CERN se nalazi u Ženevi, u Švajcarskoj. Kakav je život tamo?
V. R.: Dosta miran i sređen, ne baš tako zanimljiv van CERN-a kakav može biti ovde, ali unutar CERN-a je izuzetan.
A.J.: Da li ponekad osetite nostalgiju i poželite da niste tako mladi napustili Srbiju?
V. R.: Da, vrlo često. Naravno, dok sam bio mlađi ta nostalgija je bila mnogo jača, a sada kada sam stariji to više nije nostalgija, već jedan žal za neprovedenim vremenom ovde.
A.J.: Kakvi ste bili kao srednjoškolac?
V. R.: Čini mi se da su neki profesori ovde me okarakterisali kao „nestašnog“. Tada sam bio zainteresovan za mnoge stvari i kada je čovek zainteresovan za previše stvari, onda ne može da postigne baš sve, a jedna od stvari koju nisam baš postizao je da dolazim na svaki čas, što bih voleo da se nije toliko dešavalo, ali dobro. Zamalo da me izbace iz škole zbog toga. Drugo, pa čini mi se da sam bio prosečan, bilo je dosta mojih drugova koji su bili mnogo bolji studenti nego ja.
A.J.: Direktor je u uvodnom govoru Vašeg predavanja rekao da se Vas sećaju kao dobrog recitatora, muzičara, košarkaša. Predtavite nam se malo u drugom svetlu.
V. R.: Ne znam baš za muzičara. Pa, pre nego što sam počeo da se bavim fizikom, zanimali su me, kao i većinu naših dečaka, sport, kako košarka, tako i fudbal, mada fudbal više rekreativno. Zanimala me je poezija, više recitovanje, to mi je bilo interesantno još od ranih dana.
A.J.: Da li Vam to i danas predstavlja odušak?
V. R.: Ne u zadnjih 5 godina otkako sam u CERN-u, ali nekoliko puta dok sam boravio i radio u Americi, da, amaterski sam sebi priuštio neko tako zadovoljstvo.
A.J.: Kakav je bio osećaj držati predavanje svojim nekadašnjim profesorima?
V. R.: Osećaj je bio nekako poznat, oni su me slušali i ispitivali davno, pre 20-ak godina. Ono što je za mene bilo posebno je taj kontakt sa učenicima i moram da priznam da su me oduševili i prijemom i interesovanjem i srdačnošću. To je bilo nešto što nisam očekivao.
A.J.: Kako Vam je išla fizika u Užičkoj gimnaziji?
V. R.: Dobro, mislim da sam imao 5, ne sećam se.
A.J.: Koji Vam je bio omiljeni predmet/profesor u Užičkoj gimnaziji?
V. R.: (pauza) O tome nikad nisam razmišljao.Čini mi se da su mi svi bili skoro podjednako dragi i da sam ih sve podjednako izbegavao.
A.J.: Koje sve jezike govorite?
V. R.: Pored maternjeg srpskog, govorim i engleski jer se sav rad u CERN-u odvija na tom jeziku, a pored njih govorim i španski i francuski.
A.J.: Kako ste se navikli na hranu u inostranstvu?
V. R.: Pa na švajcarsku hranu je bilo vrlo lako uzimajući u obzir da sam ja došao iz Amerike u tom trenutku. A na američkuhranu se nikad nisam navikao.
A.J.: Koje Vam je omiljeno domaće jelo?
V. R.: Mamin pasulj i ujnina sarma.
I za kraj možete pogledati izjavu koju je za medije dao profesor geografije Velimir Femić, inače odeljenski starešina dr Rekovića u prvoj godini gimnazijskog obrazovanja.

Danas, 15. septembra 2023. godine obeležavamo Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, koji je ustanovljen pre tri godine kao državni praznik Republike Srbije i Republike Srpske.

Zastava je najvažniji simbol svake države, a naše okupljanje pod jednom zastavom, crveno-plavo-belom, označava i jedinstvo srpskog naroda u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, a označava i zajedničko sećanje na dogadjaj koji je utemeljio državu srpskog naroda pre 105 godina.

Na današnji dan, 15. septembra 1918. ...(opširnije)

U školskom dvorištu ovog 1. septembra bilo je dosta osmeha, lepih želja, uzbuđenja i pomalo treme. Prvake su dočekali stariji gimnazijalci, direktorka i odeljenjske starešine, koje su ih nakon prijema odvele na prvi čas. Posle obraćanja direktorke, Biljane Grujičić, sa prozora su poleteli baloni sa porukama dobrodošlice. Učenici su svojim porukama hteli da pruže podršku prvacima i ulepšaju im prvi dan u novom okruženju.
Želimo svima srećan početak nove školske ...(opširnije)