Ljubomir Stojanović (1860-1929), državnik, političar i filolog; akademik; kao pripadnik Samostalne demokratske stranke bio više puta ministar prosvete u Srbiji i jedanput predsednik vlade; jedan od osnivača Republikanske stranke i njen prvi predsednik; 1913-23. sekretar Srpske akademije nauka; vrlo aktivan na naučnom polju, izdao je veliki broj starih spomenika: Miroslavljevo jevanđelje, Stari srpski natpisi i zapisi (6 knj.), stare letopise i dr., zatim Vukova dela, od kojih je najznačajnija Vukova prepiska. Pisao i udžbenike gramatike za srednje škole, studije o starim srpskim štamparijama, srpskim crkvama XV-XVI v., o arhiepiskopu Danilu, a najznačajnije mu je delo monografija Život i rad Vuka Stefanovića Karadžića.
(Enciklopedija Prosveta)

Kirilo Savić (1870-1957), inženjer, profesor Beogradskog univerziteta, učesnik revolucije 1905. u Rusiji, balkanskih i prvog sv. rata i revolucije 1917. Učestvovao u izgradnji železnice na Kavkazu i u Srbiji. Gl. delo: Građenje železnice (4 knjige).
(Nova enciklopedija u boji, Vuk Karadžić Larousse)

Dimitrije Tucović (1881-1914), jedan od najistaknutijih vođa socijalističkog pokreta u Srbiji; rođen u selu Gostilju, u bivšem Zlatiborskom srezu; kad je 1899. došao u Beograd da završi gimnaziju bio je već pristalica socijalističkih ideja i s Radovanom Dragovićem pristupa propagandi socijalizma. Posle Majskog prevrata u Beogradu je 2.VIII 1903. održan Osnivački kongres srpske Socijaldemokratske partije; Svršio je prava s odličnim uspehom. Radničke novine koje je Tucović uređivao postale su partijski organ. SSDP 1910. pokreće teorijski časopis Borba, čiji je glavni urednik Tucović. Učestvovao je na Međunarodnom socijalističkom kongresu u Kopenhagenu 1910. i na njemu održao značajan govor u kome je ukazao na nepravilan stav vođa austrijske socijaldemokratije u nacionalnom pitanju. Iako je poginuo mlad, njegov revolucionarni praktični i teorijski rad postao je svojina celokupnog naroda. Štampao je brošure Zakonsko osiguranje radnika, Zakon o radnjama i socijalna demokratija, Za socijalnu politiku, Socijaldemokratski agitator Srbija i Arbanija, Jedinstvo pokreta i dr. Sarađivao je i u stranim listovima i prevodio dela Marksa, Bebela, Kauckog i dr.
(Iz Enciklopedije Prosveta)

Nedeljko Divac (1883-1964), biolog i političar. Jedan od osnivača Socijaldemokratske stranke Jugoslavije i narodni poslanik od 1920 -1923. Posle 1945. bio poslanik Narodne skupštine. Kao biolog napisao je više naučnih dela o tvrdokrilcima Stare Srbije i Makedonije, zatim prevodio Darvina i pisao udžbenike.
(Nova enciklopedija u boji, Vuk Karadžić Larousse)

Milutin Uskoković (1884-1915), književnik; pisao je pripovetke i romane; lirski temperamenat, sa priličnom dozom sentimentalnosti; mada je pokušao da stvori beogradski društveni roman, ulazeći u dramatične sudare ličnosti sa gradskom sredinom, više je davao unutrašnja stanja naših intelektualaca nego kompleksnu sliku vremena i sredine; u njegovoj literaturi osetna je protivrečnost između starinskog romantizma i modernog shvatanja života i sveta. Potresen tragedijom svoga naroda 1915, izvršio je samoubistvo. Dela: crtice Pod životom i Vitae fragmenta; zbirka pripovedaka Kad ruže cvetaju; romani Došljaci i Čedomir Ilić.
(Enciklopedija Prosveta)

Miladin Pećinar (1893-1979), hidrotehnički inženjer, profesor Građevinskog fakulteta u Beogradu, član SANU; izradio niz krupnih projekata hidroelektrana i objavio brojne stručne radove iz hidrotehnike.Dobio Oktobarsku nagradu 1962. godine.
(Enciklopedija Prosveta)

Ljubomir Simović (1935-), pesnik, dramski pisac i esejista. Studije književnosti završio je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bio je urednik časopisa Vidici i Radio Beograda, član je SANU. Jedan je od najznačajnijih savremenih srpskih pesnika koji u svojoj poeziji na stvaralački način spaja moderno osećanje sveta i njegovih simbola s tradicionalnim sadržajima nacionalne kulture. Simović je i jedan od istaknutih savremenih dramskih pisaca čije drame uživaju izuzetnu popularnost pozorišne publike u zemlji i inostranstvu. Objavio je više značajnih knjiga: Slovenske elegije, Veseli grobovi, Poslednja zemlja, Šlemovi, Uoči trećih petlova, Subota, Vidik na dve vode, Um za morem, Istočnice, Gornji grad, Igla i konac, Ljuska od jajeta, Tačka, Čudo u Šarganu, Hasanaginica, Putujuće pozorište Šopalović, Boj na Kosovu, Snevnik, Užice sa vranama, Duplo dno, Kovačnica na Čakovini, Galop na puževima. Dobitnik je više značajnih književnih nagrada.
(Iz Enciklopedije Britanica)

Ljubivoje Ršumović (1939-), pesnik i pisac za decu. Rođen u Ljubišu na Zlatiboru, Srbija, završio je Filološki fakultet u Beogradu. Bio je urednik u Izdavačkoj kući "Književne novine" i autor televizijskih emisija za decu na Televiziji Beograd ( Hiljadu zašto, Hajde da rastemo, Fazoni i fore i drugih). Jedan je od najpopularnijih pisaca za decu, nastavljač linije Dušana Radovića, čije se stvaralaštvo odlikuje duhovitim obrtima, poigravanjem rečima i nesvakidašnjim humorom bliskim dečjem poimanju sveta. Objavio je više knjiga: Tandara-Mandara, Pričanka (priče), Ma šta mi reče, Još nam samo ale fale, Vesti iz nesvesti, Zov tetreba, Uspon vrtovima, Sjaj na pragu, Fazoni i fore, Dete sa sedam jezika, Moje ljubavne pesme (pesme); Severozapadni krokodil (pesma i drama); Uspavana lepotica (komedija) i druge.
(Iz Enciklopedije Britanica)