Mačja zora

piše: Boris Tanović

Malo je prošlo 7, a mi smo očekivali da ćemo se bar do poslednjih trzaja sutona smestiti u kuće suđenih nam u ovih par dana, Rumuna. To je bila velika greška. Ako se zna da po rumunskom računanju časovnik ide za čas ranije u odnosu na srpski, a mi došli u 22 u dugo (ne)čekani, kako za koga, Kampulung, ne treba prevelika matematika da smo 14 sati proveli u truckavom mini busu. Mada nije počelo tako loše. Pauze su u Srbiji redom bile u Batočini i u prelepoj varoši na Dunavu - Donjem Milanovcu. Đerdapom nikad stići, prelaz u inostranstvo se nije ni nazirao, ali ipak bilo je pitanje trenutka kad ćemo preći u državu sa kojom imamo najveću granicu. Rumunski policajac je upitao ko smo, gde smo i šta smo, a jedan drug Rastko je na čistom engleskom odgovorio da smo učenici gimnazije i da uzvraćamo posetu kampuluškim drugovima. Čovek je samo pogledao u pod i smeće i pitao podozrivo ,,Gimnazijalci, kažete?"...
Mnogi su tražili do sada već nadaleko čuveni "break" radi pražnjenja bešike, zbog prečestog konzumiranja pića.
A Rumunija. Ko Rumunija. Ko se još mogao nadati da nema gorih od nas? Čim pređete most na Dunavu, ne verujem da ćete pomisliti da putujete kroz toliko "prosperitetnu" EU. Smeće je na njivama, livadama i u rekama. Kuće i ne baš najbolje, atmosfera u autobusu bila je dijametralno suprotna kod muškog i ženskog pola. Devojčice su bile u strahu gde će dospeti, a momci, veseljaci, uživali u muzici i čarkali se, ponajviše Rista i Toša, čije psovke i prepirke nisu primerene za reći - ovde.
Prvi veći grad Pitešti, ima jedini na svetu fudbalski stadion od 6 reflektora, na kom se igra četvrta liga!? Na sve je ovo naselje od skoro 200 hiljada duša ostavilo lepši utisak i tračak nade. Tu smo pokupili Bogdana, našeg čoveka koji će nam biti od pomoći ovih par dana u zemlji na Crnom moru. Do Kampulunga u tom trenutku ostalo je svega 90 kilometara. Semafori i nešto lošiji put onemogućili su dolazak u pristojnije vreme, a mnogi razmaženi su poželili da spavaju u mini busu, plašeći se potencijalnog smeštaja. Izabran sam sa još jednom devojčicom da budem gost Natalije Vladau, koja živi na 2 kilometra od svoje srednje škole....
Smeštaj je odličan, šetnja okolo sa domaćicom i sestroj joj po raspakivanju na kiši - ne preduga i na kraju, sve ovo je došlo, kao što kockari kažu - kec na deset ili ostali - šlag na tortu.
Bila bi ovo najlepša bajka, da me prokleta gorušica u kooperaciji sa jednim neobičnim stanovnikom kuće nije probudila u zoru. Pomislio sam da je zmija, ali mačka je režala na mene i grizla jorgan. Tačno je da je Natalia upozorila za svoju ukućanku, ali ovo je bilo totalno neočekivano... Siđoh da se umijem, ona nestade i inspiracija za ispovedanje naglo došla i dobro došla.
Sastanak je oko pola 10 u toj školi, a meni ostaje satić i po da zaklopim kapke. I da, da proverim ispod kreveta i da slučajno vrata nisu - odškrinuta!

„Pao je i četrnaesti kilometar, ali nikad neće pasti Kadinjača.”

Ovo je čuvena rečenica koja je odjekivala tog 29. novembra 1941. godine. Bitka za Kadinjaču odigrala se 24. novembra 1941. godine. Bila je to borba nekoliko stotina partizana protiv oko tri hiljade naoružanih nemačkih vojnika koji su branili jedinu oslobođenu teritoriju na tlu okupirane Evrope. U ovoj odbrambenoj akciji izginuli su svi borci Radničkog bataljona, štiteći odstupnicu Vrhovnom štabu koji se povlačio iz Užica ka Sandžaku.

U utorak, 29. novembra 2022. ...(opširnije)

 
Literarni konkurs

Učenica Ana Nikolić III6 pobedila je na literarnom konkursu koji je organizovao Zavod za javno zdravlje Užice. Ovogodišnja tema konkursa bila je „Voli i poštuj život koji ti je dat”. Organizatori su bili podstaknuti skorašnjim nesrećama u našem gradu i hteli su da ovim konkursom podignu svest mladih o tome da treba da brinu kako o svojoj sigurnosti, tako i sigurnosti ljudi iz svog okruženja. Pobednica konkursa za osnovne škole ...(opširnije)